Na početku razgovora naša sagovornica Sadija Gicić, socijalna radnica, napomenula je da sebe doživljava kao feminističku socijalnu radnicu koja je tokom čitave svoje karijere branila interese korisnica/ka i pružala otpor svim ograničenjima i procedurama koje mogu ići na štetu korisnika/ca socijalne zaštite. “Za mene je feministički pristup znači podrška svima onima koji imaju manje moći uz osnaživanje ljudi da veruju u svoje kapacitete jer oni znaju najbolje šta im je potrebno”. Socijalni rad upisala je na predlog svog brata od tetke, a studije opisuje kao lepo iskustvo, tokom kojeg su joj predavali profesori koju su joj bili velika inspiracija kao što su Dušan Petrović, Vojin Matić, Sulejman Hrnjica. Poreklom iz radničke porodice, bez jake odskočne daske, uspela je svojim radom da se dokaže i da pronađe svoje mesto u Centru za socijalni rad na opštini Vračar. Posvećenost, trud i znanje nam uvek otvore neka vrata, navodi naša sagovornica. Rečenica podrške koja joj je ostala u sećanju od iskusnije koleginice sa početka svoje karijere kada je dobila prvi zadatak da uradi jeste – “Znaš ti to”. Kao dete socijalizma napominje da se u to vreme dosta osećalo u instituciji da svi teže jednakosti i da svima treba dati jednaku šansu i mogućnost, iako napominje da nije bila članica Saveza komunista. Međutim, uprkos tome njena borba kao nezavisnog člana bila je duga i često se vodila na svakodnevnom nivou uz pobede na malim bitkama, koje su, sigurna sam, dovele do toga da na kraju, par meseci pred penziju, može sa ponosom da kaže da je svoju nezavisnost i sačuvala.  Na pitanje šta joj je bila vodilja u praksi sagovornica odgovara: “Na kraju radnog dana najvažnije mi je da sebe mogu da pogledam u ogledalo”. Zahvaljujući koleginicama (dve socijalne radnice i pravnica) uspela je da završi pripravnički staž jer sa mentorkom je došlo do razilaženja zbog različitih stavova prema korisnicima. Koleginice su joj bile velika podrška i u daljem radu, kao i većina kolektiva u to vreme, u kome je, kako Sadija navodi, atmosfera bila topla i podržavajuća. S obzirom da je radila dugi niz godina, svedočila je promenama sistema, reformama u socijalnoj zaštiti, ali i velikim društvenim dešavanjima na prostoru bivše Jugoslavije, koji su svakako uticali na pojave određenih socijalnih problema u društvu, poput maloletničkog prestupništva, siromaštva, povećanja broja korisnika socijalne pomoći, nasilja u porodici  i slično. Rastao je broj korisnika usluga Centra za socijalni rad, a ujedno sa tim naša sagovornica Sadija imala je raznovrsne slučajeve. Jedan od njih koji joj je ostao upečatljiv jeste slučaj na početku njene karijere u kome su jednom pripadniku adventističke crkve koji je bio delimično lišen poslovne spobobnosti odbili zahtev za socijalnu pomoć, odjavili ga iz Beograda i stavili ga pod starateljstvo nejgove supruge, protiv njegove volje.  Tada su Sadija i njene koleginice, od kojih je imala veliku podršku, uspele da se izbore za njegovo pravo da mu za staratelja bude određena sestra koja živi u Beogradu i da ostvari pravo na socijalnu pomoć. Kako je naša sagovornica navela, drugostepeni organ koji je odlučivao po žalbama korisnika je potencirao da je važno sprovesti procedure, ali im suština, tj. zaštita  prava  korisnika nije bila važna. Ovaj problem je i danas prisutan u socijalnoj zaštiti. Često zakoni i procedure ne mogu da predvide raznovrsne ljudske potrebe, ali je zato neophodno staviti potrebe korisnika u fokus, a ne samo formalno sprovesti proceduru.  Zbog izraženog osećaja za pravdu, Sadija je često imala problema sa tužbama  koje su bile podnete od strane nezadovoljnih strana (počinilaca porodičnog nasilja), ali je to nije odvratilo od bavljenja ovom profesijom. Integritet, zalaganje za korisnike/ce  kao krajnji cilj – pomoć korisniku/ci, jesu principi kojima se vodila tokom čitave svoje karijere. Njen zaključak jeste da generalno u čitavom društvu postoji trend gde moćni tlače nemoćne. Ono što je zadatak nas, kao socijalnih radnika/ca, jeste da prepoznamo to i da pružimo podršku onima sa manje moći da ostvare svoje interese u jednom, ne tako ravnopravnom društvu. Ravnopravnost jeste, ujedno, i Sadijin drugi front borbe.  Naša sagovornica navodi kako je upravo baveći se temom nasilja u porodici, naučila da pruža otpor i da mnogo toga duguje feminističkoj priči. Ideja ravnopravnosti, osnaživanja i podrške onima koji imaju manje moći je nešto što je obeležilo njen rad. Takođe u redu je da sa kolegama i koleginicama nemamo iste stavove ali je važno da negujemo dijalog i učimo jedni od drugih, navodi naša sagovornica. Takođe Sadija ne prestaje da se profesionalno usavršava i kaže da je u radu vodi napred profesionalna radoznalost. Njeni dalji planovi za rad su da kreira besplatan program podrške koji bi imao u fokusu jačanje roditeljskih kompentencija za žene koje su preživele partnersko nasilje, a dolaze iz siromašnih porodica. Na kraju razgovora, nismo mogli, a da se ne zapitamo, koliko borbe, truda, otpora, podrške, snage i energije treba uložiti u borbu i zastupanje interesa korisnika/ca, a samim tim, kolika količina ljubavi prema svom poslu i pozivu stoji iza svega toga? Za sve buduće koleginice i kolege, koji su na početku svoje karijere, Sadijin primer treba da nas nauči  da je primarni cilj dobrobit korisnika/ca, da se nekada mora misliti izvan kutije, preispitivati i unapređivati procedure koje ne koriste najboljem interesu korisnika/ca, braniti svoj integritet i voditi bitku na više frontova. To je ujedno i izazovna, ali i lepa strana socijalnog rada. Bez konstantne borbe socijalni rad ne bi bio tako lep, jer bez velikih borbi, nema ni velikih pobeda.

Tijana Kuzmanović – studentkinja treće godine socijalnog rada i socijalne politike, volonterka FPN KonekTaS platforme